Породица и дом

Текстови преузети из књиге “Срби у Војводини“ др Душана Ј. Поповића (књига друга – Од Карловачког мира 1699. до Темишварског Сабора 1790.)

Склoништа, станишта или обитавалишта — Да смо овом одељку ставили наслов „кућа", читалац би одмах био погрешио упућен. У то доба кућа у данашњем смислу било je сасвим мало, и највећи део нашег народа живео je у земуницама, подземуницама и колибама, a не у зиданим зградама. Мора да су сељачка склоништа била веома бедна када се наша црквена власт при регулисању најважније редовне дажбине коју je узимала од својих верних решила да за основу не узме нешто материјално као што су дом, огњиште, оџак, праг, него дим или хлеб, као симбол око којег су се окупљали породица и задруга.

Зеmунице - Још у XVIII веку живео je наш народ делимично у земуницама. Занимљив je, с тим у вези, извештај једне комисије коју je двор упутио 1699 године да проучи прилике у којима живи наш народ у овим крајевима; у Томе извештају се каже: „Они (тј. Срби) нигде не зидају, него бораве у колибама и земуницама како би се одмах, кад устреба, на друго место могли преселити" Опат Симперто, пролазећи крај Футога (1702), забележио je како у Футогу станују Срби, „али су им куће, као и no осталим селима што до недавно беху под Турцима, обично мрачне земунице, управо јаме под земљом". 1712, када је Дунав потопио српски део Будима, заповедио je војни заповедник будимским Србима да себи „копају куће".
Земунице нису свуда биле једнаке. Оне су се разликовале no удобности коју су пружале, na су према томе, бар у варошима, биле и опорезиване. Око 1714 у Будиму су земунице биле класификоване у три групе: у повеће, мање и мале. Како су изгледале те земунице, сазнајемо нешто мало из једне узгредне белешке леди Монтегју, у којој се каже: „Свака се састоји од једног ћумеза над земљом и једног под земљом; у једном се станује лети, a у другом зими."
Пролазећи кроз наше крајеве, Дриш je 1720 забележио како je на једном брегу лежало село у којем се „већи део кућа, као и no целој Славонији, налазио под земљом; a из ове се помаља само кров, тако да се оне не разликују много од рупа дивљих животиња, иако су, уосталом, исплетене од грања и сламе". И један Енглез забележио je 1736 да „Срби граде куће и у стенама; неколика таквих видео сам и у Будиму". Још и 1732 године на¬лазиле су се под земљом и цркве у неким селима у Срему, на пример у Краљевцима, Стејановцима и Шатринцима. Само једна од ових, црква у Краљевцима, није била потпуно под земљом, пошто joj јe тршчани кров надазио над земљом.
Наш народ становао je, у мањој или већој мери, у земуницама, све док власт није наредила да сви они који станују у земуницама имају ове порушити и себи саградити станове над земљом. Још и 1795 живело je понешто нашег народа у Срему у земуницама. Ово je изричито забележено за сељаке у Радинцима, Гргуревцима и Бешенову. Њихови станови били су готово без икакве вредности, те државна комисија која je организовала борбу против куге није ни помишљала на чишћење или кречење ових станова, него je једноставно наређивала да се руше или спале. Тако je само у Иригу срушено или спаљено 402 овакве „куће".
Људи су лети утлавном живели HА пољу, где су себи справљали храну и одмарали се. Један писац забележио je „како je било пријатно ходати међу Турцима и Грцима (тј. Србима) и гледати их како напољу готове јело и како спавају oko велике ватре коју наложе, пошто je шуме доста и нико je не крати сећи".
Природно да нису постојала ни склоништа за стоку, као ни зграде за смештај хране. „Овде" — примећује на једном месту Браун — „нема ни житница, ни камара од жита, већ много дубоких и пространих јама где се жито скрива од разбојника и неочекиваних непријатељских упада." Овакве оставе у земљи, зване житне јаме или рупе, које су служиле место хамбара или кошева постојале су у Војводини, нарочито у Бачкој, све до недавна. Ове јаме копане су на сувом и оцедном месту, обично пред кућом, каткад пред прозором или у дворишту. „Копају се у облику ћуле, горе грло узано, a доле, што ниже, све шире. Кад се ископају онда се изнутра испале, тј. баци се сува слама na се запали те тако унутра гори два-три дана док се јамни бокови не испеку. Затим се, пошто се ватра угасила, гар ишчисти напоље. Величина јаруге или јаме je различна. Удешава се no меровима. Људи који јаме копају знају то удесити, на пример за 100, 200, 300 и још више мерова." Када се напуни житом, тада се „свеже сноп од сламе или сена утврдо — то се зове омут —, и тим се омутом грло јаме зачепи, na се онда нагрне земља преко њега у виду пирамиде и облепи блатом". Због задаха, житне јаме су се морале сваке године испаљивати.

Колибе - Народ je живео и у колибама, али свакако у мањој мери, јер су оне пружале заклон слабији од земуница и кућа. : Биће да су стога колибе и мање коришћене него земунице и куће, a зато о њима има и мање података. Опат Симперта je при пролазу поред Карловаца (1703) забележио како становништво у Карловцима живи у неких 400 „махом јадних колибица које леже тик уз дунавску обалу". Гризелини je описао склоништа сељака у Банату као „бедне колибе саграђене од плетера a покривене трском или сламом". 1783 забележено je изричито за Шатринце у Срему да се састоје од кућа и колиба раштрканих на једном брежуљку.

Куће — Када се почело са градњом кућа, ове су биле далеко мање него што се подразумева под данашњим појмом куће: кућа се онда звала просторија у којој се налазило огњиште. У неким крајевима ове две речи — кућа и огњиште — и данас значе једно исто. Куће су биле некад тако мале да су се могле преносити („превући"). (Стојан Новаковић je забележио да je још у његовом детињству „у Мачви било кућа које су се с места на место превлачиле воловима"). У једном нашем споменику из 1706 каже се како су Срби који су побегли испред Ракоцијевих „куруца" у околини Даља подигли себи „хрђаве paцке кућице". Сличну оцену дао je и један Енглез (1736): „Српске куће су обичне колибе чији се кров једва диже од земље". Судећи по црквама описаним у то доба (1732) у Срему, — a ове се, бар no материјалу од којег су прављене, нису разликовале од кућа за становање — највећи део цркава био je саграђен од плетера и набоја, а мање од брвана. У крајевима богатим шумом, куће су грађене од брвана, док су у осталим крајевима грађене од плетера и набоја, a мање од бусења.
Најбољи опис ових кућа дао je Таубе. „Једна једина просторија чини целу кућу у којој нема ни прозора, ни огледала, ни стола, ни клупе, ни столице, ни пећи, ни кревета, или томе чега слично. Ова просторија служи и као улаз у кућу, каткад и веома многобројним члановима породице, a такође и као сталан заклон свињама и живини".
По Руњанину, куће у Срему биле су сасвим мале: „Четири сошице били су ћошни диреци између који коље ударено, прућем поплетено и блатом улепито, то je темељ кућевни. Сваку градлику мого je један или двојица пол миље на рамену носити; ту није било ожака (димњака), ни прозора. О белењу са кречом није ни помисла било." Ако су се где на кућама и видели прозори кроз које се добивала светлост, то су ови били застрти платном или мешином од сувог говеђег бурага или неких осушених црева, које „им je служило место стаклених прозора. Ако се наиђе на какву кућу која има прозор од стакла величине једна шаке, треба знати да ту станује имућан, или барем марљив човек".
Ha средини кухиње стајало je огњиште у облику коцке од једног кубног метра. Ha огњишту се налазила тзв. мечка „у форми животиње сковане ногарице за наслањање дрва". По Вуку Караџићу, „димњака нема готово нигдје no селима, осим Мачве поред Саве, и у Браничеву, гдјешто око Дунава и на влашкијем земуницама, за то се камин пуши у гдјекојим кућама, да хоће очи да испадну од дима". „Из кровова многах сељака домова стршио je димњак у облику црквене куле, тако да свака кућа чини утисак капеле". По Таубеу су ови станови више личили „на свињце или на станове америчких дивљака, него на станове разумних бића". Једна песма која се односи на ове бедне кућице, пуна ироније, почиње овим стиховима:

У Николе двори на стубове
Ha дворима од рогоза врата
A на врати баш брава од кеке.

Највећа промена, нарочито у селима у Војној граници, настала je 1773. Te промене се виде из историје села Кузмина, коју je написао свештеник Петар Руњанин. „После 1773 г., кад je Кузмин у шорове уређивати почет од политически власти натерани почели су куће на балвани правити; сваки дом моро je имати једну собу са три прозора (пенџера) и кухињу са димњаком, но и то je no возможности радило се. Неке старе куће, које при уређивању у шорове порушене нису, трајале су до л. 1800, док и време није порушило, и служиле су нам за доказателство какова je била скудост первобитна населенија."
По Симоновићу, насеља нашег народа у Срему била су дотле разбијеног типа. Дотле je свако себи градио где je и како je хтео, a отада je војна власт прописала ушоравање тј. грађење кућа у улицама. Тада оу прописани паралелни сокаци a куће су се имале градити на одређеном растојању и имале бити ограђене. „Плацеви", добивени за окућницу, били су велики једно јутро, каткад и већи. Ширина им je била 40 до 60 метара. Дворишта нису била ограђена или су била ограђена оградама оплетеним од шибља.
Како се развијало грађење склоништа у Банату сазнајемо из случаја села Уздина. Становници Уздина су до 1775. године живели у земуницама „худо", a од 1775 градили су себи куће „со свјем слабе". Куће су прављене са челом на улицу a дужином у дворишту, од набоја или плетера, понекад и од бусења, a биле čy облепљене блатом. Дуге су биле 8 до 10, a широке 3,5 до 4,5 хвата. Није забележено да ли су кречене. Обично су биле покривене трском или рогозом, шашом, a ређе раженом сламом. Касније су покриване и шиндром, обично чамовом a ређе храстовом. Куће покривене црепом биле су на селима веома ретке. Све до 1830. у Новом Селу у Банату није постојала ни једна кућа покривена црепом, него су све биле покривене трском или рогозом. Собе су биле ниске и доста укопане у земљу, a прозори мали „от 3 до 4 шуха велики". Кровови су били уски и релативно високи. Оџаци су били обично од цигала. Куће су имале обично две собе између којих се налазила кухиња. Прва соба, гостинска, била je са улице, док се живело у другој, иза кухиње према дворишту. Насред кухиње налазило се огњиште над којим су висиле вериге са гвоздењаком. „У кухињи с десне и с леве у висини огњишта, на којем се могло кухати (пред одушком од стране банак (назидано уско узвишење уздуж зида испред пећи, које се затварало петњаком (враташца у облику одушка на пећи, начињена од прућа и облепљена блатом)". Непосредно иза куће на десет до дванаест метара ређале су се стаје за стоку и остале потребе. Према овим зградама стајали су свињци начињени од прошћа и колаца. За оставу кола прављени су наслони. Вртове уз кућу наши претци нису имали. Иза зграда простирало се неограђено гумно.
Лепшим изгледом no селима су се од зграда истицале општинске куће, a нарочито цркве. У Краљевцима, у којима се до 1732 налазила црква у земуници, подигнута je лепа црква у барокном стилу, a иконостас je радио чувени сликар Јаков Орфелин. Оваквих примера могло би се навести приличан број.

Наставиће се...

KAKO JE PRONAĐEN GROB KONSTANTINA DANIELA

Prilikom izvođenja zemljanih radova u maju 1937. godine u blizini kapele na petrovgradskom katoličkom groblju pronađena su dva metalna kovčega u dobro očuvanom stanju. Na jednom od njih stajao je natpis sa imenom Daniela Konstantina. Ovaj događaj izazvao je veliko interesovanje javnosti, a bio je i od istorijskog značaja za grad Petrovgrad.


Na fotografiji: Kovčeg sa posmrtnim ostacima Konstantina Daniela

KONSTANTIN DANIEL se smatra najvećim srpskim slikarom 19. veka. Kao mesto rođenja spominju se Lugoš i Ečka, a tačan datum i godina nisu zabeleženi. U sačuvanim crkvenim knjigama u Lugošu njegovo ime nije pronađeno, dok su knjige u Ečki izgorele za vreme Bune 1848. godine. Prtetpostavlja se da je rođen između 1792. i 1802. godine, a umro je 1873. godine u Zrenjaninu. Otac mu je bio Rus, majka srpkinja, a u grad na Begeju on je došao 1827. godine, gde je radeći portrete u kući grofa Karačonjia, kasnije velikog župana, upoznao Sofiju Deli, njegovu rođaku sa kojom se kasnije i oženio. Ovakva mešavina dovela je do toga da se, istovremeno, srpski, rumunski i mađarski istoričari podjednako izjašnjavaju da je pokojni umetnik bio sin njihovog naroda. Danil je nastojao da sakrije svoje siromašno poreklo, jer je po tvrđenju jednog starog Rumuna iz Ečke, otac slavnog umetnika bio svinjar kod nekog spahije u Ečki. Među njegovim slikarskim radovima, osim portreta, veliku umetničku vrednost imaju crkvene slike za oltare i ikonostasi. Kako je zapisano, Daniel je izradio ikonostas pravoslavne crkve u Pančevu za cenu od 4.000 forinti, a uz to uradio je i oko 20 portreta bogataša, od kojih oko 10 za porodicu Jagodić. Ovi portreti se danas nalaze u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Izradio je i ikonostas rumunske crkve u Uzdinu, kao i ikonostas crkve u Temišvaru. Najzamašniji i najzreliji rad Daniela je ikonostas crkve u Jarkovcu sa 17 ikona, za koji je dobio honorar od 16.000 forinti.

Daniel Konstantin je od 1834 do 1873. godine živeo i radio u svom ateljeu u ulici Cara Dušana broj 37 u Zrenjaninu, gde je 14 naših umetnika, među kojima i Đura Jakšić, učilo slikarstvo. O tome i danas svedoči mermerna tabla na ovoj kući. Iako je bio pravoslavne vere sahranjen je 1873. godine na katoličkom groblju po pravoslavnom obredu. Grob je verovatno bio obeležen samo jednostavnim drvenim krstom, koji je vremenom istrulio i nestao, pa je tako njegov grob ostao neobeležen. Dugo se pouzdano nije moglo reći gde se tačno nalazi njegov grob. Na inicijativu Dobrotvornog ženskog srpskog društva, a u cilju pronalaženja posmrtnih ostataka i podizanja dostojnog nadgrobnog spomenika, počelo je traganje za grobom pokojnog umetnika. Sasvim slučajno u maju 1937. godine prilikom izvođenja zemljanih radova u blizini kapele na petrovgradskom katoličkom groblju pronađena su dva metalna kovega u dobro očuvanom stanju. Na jednom od njih stajao je natpis sa imenom Daniela Konstantina. Kako je zabeleženo, toga dana je doktor Josif Vajteršan, predsednik rimokatolike crkvene opštine, zamolio je doktora Kamenka Aleksića da u pratnji policije izađe na lice mesta i da tamo sačine zapisnik o otkriću groba velikog umetnika. Nakon uviđaja mošti Kostantina Daniela sahranjene su na mestu gde se danas nalazi spomenik koji je 1950. godine velikom umetniku podigao Gradski narodni odbor. Danas, pola veka nakon toga, korov je skoro prekrio nadgrobnu ploču. Izgleda da su jednog od najvećih srpskih slikara svi zaboravili.

Korišćena arhivska građa Istorijskog arhiva Zrenjanin

Dejan Milenković - novinar

Korinđanje

Još samo na severu Banata u pojedinim sredinama, zadržao se stari pravoslavni običaj pod imenom korinđanje. To je običaj dece da uoči praznika, na Badnje veče, obilaze komšijske kuće i pevajući pesmice, najčešće šaljive, najavljuju dolazak velikog praznika. Deca najpre pokucaju na kapiju ili vrata, pozdrave onog ko im otvori i pitaju: „Je l’ slobodno korinđati?“
Kada dobiju potvrdan odgovor, oni zapevaju, jedno od njih ili u grupi. Domaćini ih za to nagrade poklonima: nekada orasima i suvim šljivama, a u savremeno doba čokoladicama, bombonama, voćem, ali i novcem. Deca nekada samo kratko kažu: „Ja sam mali korinđaš, daj mi gazda šta imaš.“ ili pevaju kratke pesmice, na primer: Ja sam mali korinđaš daj mi gazda šta imaš vina, rakije Božić ti je ispred kapije...

korindjanje

"Leb i sol" u Zrenjaninu

Negde marta - aprila meseca je u Zrenjaninu gostovao Vlatko Stefanovski. Koncert je održan u prepunoj sali SKC-a Zrenjanin. Verujem da je većina prisutnih došla da čuje “Leb i sol“ i pesme koje smo godinama slušali. Iskreno, bilo je starih pesama ali je Vlatko nekako to hteo da izbegne i predstavi publici ono što sada radi. Nisam baš siguran da mu je to pošlo „za rukom“ ali „sve u svemu“ odličan koncert.
Prošle nedelje Zrenjanin je bio oblepljen plakatima o gostovanju grupe “Leb i sol“ i tada sam bio siguran da su mnogi bili zbunjeni, pa pre par meseci su bili u Zrenjaninu. Verujem, u stvari, želim da verujem da je ovo jedini razlog što koncert grupe “Leb i sol“ koji je održan u klubu “Steffani“ bio slabo posećen.
Velika šteta za sve one koji su tako mislili ili na bilo koji način nisu znali za njihovo gostovanje jer je koncert bio izuzetan.
Istina, primetno je bilo nezadovoljstvo kod muzičara zbog male posete ali sve je posle prve pesme konpenzovano ogromnim aplauzom propraćenim burnim ovacijama. To je članovima benda bio dovoljan podstrek da sviraju opušteno i čini se, kao nikad do sad. Zato će se o ovom koncertu dugo pričati i prepričavati a reklo bi se "Svira Vlatko ali sviraju i oni".
Inače, nova, balkanska postava grupe "Leb i sol" posle dugo vremena snimila je nov studijski album pod nazivom "I taka nataka" (u prevodu - I tako dalje), koji je izašao početkom aprila meseca. Tako je i u Zrenjaninu bila promocija novog albuma koji definitivno zrači kvalitetom i nekomercionalnošću što je nekada i bila odlika benda. Svirali su "kao jedan" a svaki od njih je svirao "kao svi" što dokazuje da su sve posvetili bendu i pored svojih ličnih kvaliteta.

Od članova benda svirali su: legendarni basista Bodan Arsovski, klavijaturista Kokan Dimuševski, novi gitarista Dimitar Božikov dok je bubnjar novo lice koje po prvi put vidimo. Na žalost nismo mu saznali ime ali po onome kako svira, sigurni smo da ćemo o njemu tek čuti.

Leb_i_sol

Odličan razglas je firme "Top - ton" iz Zrenjanina, koja je trenutno vodeća u regionu u iznajmljivanju kvalitetne i najmodernije opreme kao i ozvučavanju kako malih tako i velikih bendova.

KO SU ČUVARI "TITOVOG BALKONA" ?

Moj prijatelj, Dejan Milenković, novinar, je svojevremeno napisao jedan tekst koji me već na prvom čitanju zaintrigirao. Radi se o opštinskoj zgradi u Zrenjaninu i zanimljivost koja je vezana za nju.

Članak Dejana Milenkovića:

Opštinska komisija za zaštitu spomenika prihvatila je na prošlonedeljnom sastanku preporuku Pokrajinskog zavoda da se sa fasade županijske zgrade, sada Skupštine opštine, ukloni polukružni balkon iznad glavnog ulaza i na to mesto vrati spomen ploča koja podseća na događaje od pre 85 godina. Na taj način bi predivnoj baroknoj zgradi bio vraćen izgled koji je imala sve do pedesetih godina prošlog veka kada je, zbog jedne od brojnih poseta predsednika Tita Zrenjaninu, ispred već postojeće terase, dograđen polukružni balkon, na koji je 1991.godine okačena spomen ploča. Ona je prilikom nedavnih radova na uređenju fasade ponovo skinuta i još uvek nije vraćena. Tako se pred opštinskom komisijom našao zahtev Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika, koji je lično zastupala arhitekta Svetlana Bakić, zadužena da brine o kulturnoj baštini naše opštine. Ona je, prema rečima, Borislava Gađanskog, potpredsednika SO Zrenjanin, smatrala da su letošnji radovi na fasadi bili prava prilika da se županijskoj zgradi vrati autentičnost.
- Kako je na sastanku objasnila Bakićeva, u pripremama za restauraciju fasade urađen je i predmer radova koji je podrazumevao i uklanjanje polukružnog balkona. Međutim, kako smo čuli, izgleda da je nečijom usmenom sugestijom ova odluka promenjena, uz obrazloženje da izvođač radova navodno neće biti plaćen za ovaj deo posla - prenosi Gađanski.- Približava se 17.novembar, možda jedan od najznačajnijih datuma za istoriju grada u prošlom veku. Koliko možemo da vidimo radovi na fasadi su završeni, skele uklonjene,ali ne i balkon, koji ometa vraćanje spomen ploče na njeno prvobitno mesto. Bojim se da je ostalo malo vremena da se udovolji zahtevima pokrajinskog zavoda - kaže Gađanski. Da će preporuka iz pokrajine, bez obzira na predstojeće datume, svakako biti uvažena, potvrdila je i Nada Boroš, direktorica Istorijskog arhiva grada Zrenjanina (inače član opštinske komisije za zaštitu spomenika), koja je za naš list kratko rekla "da su se članovi komisije shodno preporuci pokrajinskog zavoda složili da se zgradi treba vratiti njen autentični izgled". Da li će ovaj posao biti završen do proslave Praznika opštine nismo uspeli da saznamo, ali više od toga, ni ko su čuvari "Titovog balkona" sa kojeg su se, osim "najvećeg sina jugoslovenskih naroda", građanima do sada obraćali okupatori i oslobodioci, vojskovođe,političari i predsednici, a poslednji put 5. oktobra 2000. godine i predstavnici nove demokratske vlasti.

D.Milenković

My Pictures

Internacionalizacija

Lep odgovor brazilskog ministra prosvete američkim studentima…
Za vrieme debate na jednom američkom univerzitetu, brazilskog ministra prosvete Cristovama Buarquea su studenti pitali šta misli o internacionalizaciji Amazonije. Američki student je postavio svoje pitanje uz primedbu da očekuje odgovor humaniste a ne Brazilca.

Evo šta je odgovorio G.Cristovam Buarque :

Naravno, kao Brazilac sam se jednostavno usprotivio internacionalizaciji Amazonije. Kolika god bila nebriga naših vlada za to bogatstvo, ono je naše.

Kao humanista, svestan sam opasnosti koja preti degradiranju okoliša u Amazoniji, mogao bih zamisliti da Amazonija bude internacionalizovana, kao uostalom i sve drugo važno za čovečanstvo. Ako bismo, u ime humanističke etike, trebali internacionalizovati Amazoniju, onda bismo trebali internacionalizovati i naftne rezerve celog sveta. Nafta je je isto toliko važna za budućnost čovečanstva koliko i Amazonija. Ali uprkos tome, gospodari naftnih rezervi osećaju da imaju pravo povećati ili sniziti njenu cenu ili proizvodnju.

Isto tako bi trebalo internacionalizovati finansijski kapital bogatih zemalja. Ako je Amazonija rezerva za celo čovečanstvo, nju se ne sme spaljivati voljom jednog vlasnika ili jedne zemlje. Spaljivati Amazoniju je isto tako ozbiljno kao i nezaposlenost koju su izazvali špekulanti globalne ekonomije. Ne smemo pustiti da samovolja špekulanata upropasti finansijske rezerve celih zemalja.

Pre internacionalizacije Amazonije želio bih biti svedok internacionalizacije svih muzeja sveta. Louvre ne treba pripadati samo Francuskoj. Svaki muzej na svetu je čuvar najlepših dela ljudskog genija. Ne smemo ostaviti da tim kulturnim bogatstvom, isto kao ni s prirodnim bogatstvom Amazonije, manipuliše ili ga uništi jedan vlasnik ili jedna zemlja. Pre izvesnog vremena je jedan japanski milioner odlučio da sa sobom sahrani sliku velikog majstora. Pre nego se to dogodi, trebalo bi internacionalizovati tu sliku.

Dok se odvija naš susret, Ujedinjene nacije organizuju Forum Milenijuma, ali neki predsednici država su imali poteškoća da stignu na Forum, zbog problema na granici Sjedinjenih Država. Mislim dakle da bi New York, sedište Ujedinjenih nacija, trebal internacionalizovati.

Makar bi Manhatan trebao pripadati celom čovečanstvu. Kao uostalom i Pariz, Venecija, Rim, London, Rio de Janeiro, Brazilija, svaki grad sa svojom posebnom lepotom i svojom istorijom bi trebao pripadati celom svetu.

Ako Sjedinjene države hoće internacionalizovati Amazoniju zbog toga što je opasno ostaviti je u rukama Brazilaca, hajde da onda internacionalizujemo i nuklearni arsenal Sjedinjenih država. Jer su SAD u stanju poslužiti se njime što bi izazvalo razaranja daleko obimnija od požara u Amazoniji koji su za žaljenje.

U toku rasprava između američkih predsedničkih kandidata, oni su zastupali internacionalizaciju šumskih rezervi sveta s tim da se za uzvrat izbrišu dugovi siromašnih zemalja.

Počnimo dakle s tim da upotrebimo iznos tog duga da osiguramo svoj deci sveta da se hrane i da idu u školu. Internacionalizujmo decu, i postupajmo prema njima, gdje god se rodila, kao prema bogatstvu koje zaslužuje pažnju celog sveta. Daleko vipe od Amazonije.

Kad svi rukovodioci sveta budu postupali sa siromašnom decom kao sa Ljudskom baštinom, neće ih pustiti da rade umesto da idu u školu, niti da umiru, kad bi trebala živeti.

Kao humanista, pristajem zastupati ideju internacionalizacije Sveta, ali dok mene Svet smatra Brazilcem, boriću se da Amazonija ostane naša. I samo naša!!!!

Iskra ljubavi i humanosti

Ništa pametnije ne mogu da smislim, sem da prenesem u celosti pričicu koja to zavredjuje Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za djecu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podijelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti nitko tko je tada bio prisutan tom događaju. Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio: „Ukoliko nije ometana vanjskim utjecajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga djeca. Nije u stanju razumjeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci. Gdje je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?" Svi prisutni su utihnuli. Otac je nastavio: „Vjerujem da se, kada tjelesno i mentalno invalidno dijete, poput mog Siniše, dođe na svijet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dijete." Potom je nastavio priču. Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gdje su neki dječaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali nogomet. Siniša je upitao oca: „Što misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?" Sinišin otac je znao da većina dječaka ne bi željela da netko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osjećaj pripadnosti i samopouzdanja, uvjerenje da ga društvo prihvaća unatoč njegovom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dječaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima. Dječak se u nevjerici okrenuo prema igralištu i rekao: „Znate što, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušat ćemo ga postaviti na poziciju lijevog beka." Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmjehom obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osjećajem rastuće topline u grudima. Dječaci su mogli jasno vidjeti i osjetiti sreću ovog čovjeka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvijek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao lijevu stranu terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmijeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine. U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 ! Sada, s jednim golom u minusu, smiješila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dječaci su se dogovarali tko će ga izvesti. Netko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !? Na opće iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu ! Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svjesno riskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakvačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično riješena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići. Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše: „Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i pukni je u mrežu !!!" Nikada prije u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspio je, jedva, stići do nje prije nego je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje. Svi povikaše: „Šutni je, šutni je u gol !!!" Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom deliriju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smjestio je u mrežu !!! Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše: 'Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!' Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi suigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza. „Tog dana ...", završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu suze kotrljale niz lice, „... dječaci obiju ekipa donijeli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svijet." Siniša nije preživio do slijedećeg ljeta. Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presretan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće! * * * A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIČI: Svi šaljemo i prosljeđujemo stotine viceva, smiješnih poruka i spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke poput ove, tu oklijevamo ... Nasilje, vulgarnosti, bizarnosti i česte opscenosti slobodno prolaze i kolaju 'Cyberspace'-om, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta. Ako Vi sada razmišljate o tome da li da proslijedite ovu poruku, najvjerojatnije, birate ljude u svom adresaru koji su 'prikladni' za to, dakle, one koji su „prikladni" za ovu vrstu pošte. Ali osoba koja Vam je ovo poslala vjeruje da svi mi možemo utjecati na to da se stvari promjene. Svi imamo na desetine prilika svakog dana pomoći da se ostvari taj 'prirodni poredak stvari'. Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor: Prenijeti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbjeći priliku, ostavivši tako svijet još malo hladnijim? Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i cijeni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince. Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost izabrati jednu od tri ponuđene mogućnosti: 1.Izbrisati 2.Zadržati 3.Proslijediti Neka i u Vaš dan bude utkan Sinišin duh !!!