Породица и дом

Текстови преузети из књиге “Срби у Војводини“ др Душана Ј. Поповића (књига друга – Од Карловачког мира 1699. до Темишварског Сабора 1790.)

Склoништа, станишта или обитавалишта — Да смо овом одељку ставили наслов „кућа", читалац би одмах био погрешио упућен. У то доба кућа у данашњем смислу било je сасвим мало, и највећи део нашег народа живео je у земуницама, подземуницама и колибама, a не у зиданим зградама. Мора да су сељачка склоништа била веома бедна када се наша црквена власт при регулисању најважније редовне дажбине коју je узимала од својих верних решила да за основу не узме нешто материјално као што су дом, огњиште, оџак, праг, него дим или хлеб, као симбол око којег су се окупљали породица и задруга.

Зеmунице - Још у XVIII веку живео je наш народ делимично у земуницама. Занимљив je, с тим у вези, извештај једне комисије коју je двор упутио 1699 године да проучи прилике у којима живи наш народ у овим крајевима; у Томе извештају се каже: „Они (тј. Срби) нигде не зидају, него бораве у колибама и земуницама како би се одмах, кад устреба, на друго место могли преселити" Опат Симперто, пролазећи крај Футога (1702), забележио je како у Футогу станују Срби, „али су им куће, као и no осталим селима што до недавно беху под Турцима, обично мрачне земунице, управо јаме под земљом". 1712, када је Дунав потопио српски део Будима, заповедио je војни заповедник будимским Србима да себи „копају куће".
Земунице нису свуда биле једнаке. Оне су се разликовале no удобности коју су пружале, na су према томе, бар у варошима, биле и опорезиване. Око 1714 у Будиму су земунице биле класификоване у три групе: у повеће, мање и мале. Како су изгледале те земунице, сазнајемо нешто мало из једне узгредне белешке леди Монтегју, у којој се каже: „Свака се састоји од једног ћумеза над земљом и једног под земљом; у једном се станује лети, a у другом зими."
Пролазећи кроз наше крајеве, Дриш je 1720 забележио како je на једном брегу лежало село у којем се „већи део кућа, као и no целој Славонији, налазио под земљом; a из ове се помаља само кров, тако да се оне не разликују много од рупа дивљих животиња, иако су, уосталом, исплетене од грања и сламе". И један Енглез забележио je 1736 да „Срби граде куће и у стенама; неколика таквих видео сам и у Будиму". Још и 1732 године на¬лазиле су се под земљом и цркве у неким селима у Срему, на пример у Краљевцима, Стејановцима и Шатринцима. Само једна од ових, црква у Краљевцима, није била потпуно под земљом, пошто joj јe тршчани кров надазио над земљом.
Наш народ становао je, у мањој или већој мери, у земуницама, све док власт није наредила да сви они који станују у земуницама имају ове порушити и себи саградити станове над земљом. Још и 1795 живело je понешто нашег народа у Срему у земуницама. Ово je изричито забележено за сељаке у Радинцима, Гргуревцима и Бешенову. Њихови станови били су готово без икакве вредности, те државна комисија која je организовала борбу против куге није ни помишљала на чишћење или кречење ових станова, него je једноставно наређивала да се руше или спале. Тако je само у Иригу срушено или спаљено 402 овакве „куће".
Људи су лети утлавном живели HА пољу, где су себи справљали храну и одмарали се. Један писац забележио je „како je било пријатно ходати међу Турцима и Грцима (тј. Србима) и гледати их како напољу готове јело и како спавају oko велике ватре коју наложе, пошто je шуме доста и нико je не крати сећи".
Природно да нису постојала ни склоништа за стоку, као ни зграде за смештај хране. „Овде" — примећује на једном месту Браун — „нема ни житница, ни камара од жита, већ много дубоких и пространих јама где се жито скрива од разбојника и неочекиваних непријатељских упада." Овакве оставе у земљи, зване житне јаме или рупе, које су служиле место хамбара или кошева постојале су у Војводини, нарочито у Бачкој, све до недавна. Ове јаме копане су на сувом и оцедном месту, обично пред кућом, каткад пред прозором или у дворишту. „Копају се у облику ћуле, горе грло узано, a доле, што ниже, све шире. Кад се ископају онда се изнутра испале, тј. баци се сува слама na се запали те тако унутра гори два-три дана док се јамни бокови не испеку. Затим се, пошто се ватра угасила, гар ишчисти напоље. Величина јаруге или јаме je различна. Удешава се no меровима. Људи који јаме копају знају то удесити, на пример за 100, 200, 300 и још више мерова." Када се напуни житом, тада се „свеже сноп од сламе или сена утврдо — то се зове омут —, и тим се омутом грло јаме зачепи, na се онда нагрне земља преко њега у виду пирамиде и облепи блатом". Због задаха, житне јаме су се морале сваке године испаљивати.

Колибе - Народ je живео и у колибама, али свакако у мањој мери, јер су оне пружале заклон слабији од земуница и кућа. : Биће да су стога колибе и мање коришћене него земунице и куће, a зато о њима има и мање података. Опат Симперта je при пролазу поред Карловаца (1703) забележио како становништво у Карловцима живи у неких 400 „махом јадних колибица које леже тик уз дунавску обалу". Гризелини je описао склоништа сељака у Банату као „бедне колибе саграђене од плетера a покривене трском или сламом". 1783 забележено je изричито за Шатринце у Срему да се састоје од кућа и колиба раштрканих на једном брежуљку.

Куће — Када се почело са градњом кућа, ове су биле далеко мање него што се подразумева под данашњим појмом куће: кућа се онда звала просторија у којој се налазило огњиште. У неким крајевима ове две речи — кућа и огњиште — и данас значе једно исто. Куће су биле некад тако мале да су се могле преносити („превући"). (Стојан Новаковић je забележио да je још у његовом детињству „у Мачви било кућа које су се с места на место превлачиле воловима"). У једном нашем споменику из 1706 каже се како су Срби који су побегли испред Ракоцијевих „куруца" у околини Даља подигли себи „хрђаве paцке кућице". Сличну оцену дао je и један Енглез (1736): „Српске куће су обичне колибе чији се кров једва диже од земље". Судећи по црквама описаним у то доба (1732) у Срему, — a ове се, бар no материјалу од којег су прављене, нису разликовале од кућа за становање — највећи део цркава био je саграђен од плетера и набоја, а мање од брвана. У крајевима богатим шумом, куће су грађене од брвана, док су у осталим крајевима грађене од плетера и набоја, a мање од бусења.
Најбољи опис ових кућа дао je Таубе. „Једна једина просторија чини целу кућу у којој нема ни прозора, ни огледала, ни стола, ни клупе, ни столице, ни пећи, ни кревета, или томе чега слично. Ова просторија служи и као улаз у кућу, каткад и веома многобројним члановима породице, a такође и као сталан заклон свињама и живини".
По Руњанину, куће у Срему биле су сасвим мале: „Четири сошице били су ћошни диреци између који коље ударено, прућем поплетено и блатом улепито, то je темељ кућевни. Сваку градлику мого je један или двојица пол миље на рамену носити; ту није било ожака (димњака), ни прозора. О белењу са кречом није ни помисла било." Ако су се где на кућама и видели прозори кроз које се добивала светлост, то су ови били застрти платном или мешином од сувог говеђег бурага или неких осушених црева, које „им je служило место стаклених прозора. Ако се наиђе на какву кућу која има прозор од стакла величине једна шаке, треба знати да ту станује имућан, или барем марљив човек".
Ha средини кухиње стајало je огњиште у облику коцке од једног кубног метра. Ha огњишту се налазила тзв. мечка „у форми животиње сковане ногарице за наслањање дрва". По Вуку Караџићу, „димњака нема готово нигдје no селима, осим Мачве поред Саве, и у Браничеву, гдјешто око Дунава и на влашкијем земуницама, за то се камин пуши у гдјекојим кућама, да хоће очи да испадну од дима". „Из кровова многах сељака домова стршио je димњак у облику црквене куле, тако да свака кућа чини утисак капеле". По Таубеу су ови станови више личили „на свињце или на станове америчких дивљака, него на станове разумних бића". Једна песма која се односи на ове бедне кућице, пуна ироније, почиње овим стиховима:

У Николе двори на стубове
Ha дворима од рогоза врата
A на врати баш брава од кеке.

Највећа промена, нарочито у селима у Војној граници, настала je 1773. Te промене се виде из историје села Кузмина, коју je написао свештеник Петар Руњанин. „После 1773 г., кад je Кузмин у шорове уређивати почет од политически власти натерани почели су куће на балвани правити; сваки дом моро je имати једну собу са три прозора (пенџера) и кухињу са димњаком, но и то je no возможности радило се. Неке старе куће, које при уређивању у шорове порушене нису, трајале су до л. 1800, док и време није порушило, и служиле су нам за доказателство какова je била скудост первобитна населенија."
По Симоновићу, насеља нашег народа у Срему била су дотле разбијеног типа. Дотле je свако себи градио где je и како je хтео, a отада je војна власт прописала ушоравање тј. грађење кућа у улицама. Тада оу прописани паралелни сокаци a куће су се имале градити на одређеном растојању и имале бити ограђене. „Плацеви", добивени за окућницу, били су велики једно јутро, каткад и већи. Ширина им je била 40 до 60 метара. Дворишта нису била ограђена или су била ограђена оградама оплетеним од шибља.
Како се развијало грађење склоништа у Банату сазнајемо из случаја села Уздина. Становници Уздина су до 1775. године живели у земуницама „худо", a од 1775 градили су себи куће „со свјем слабе". Куће су прављене са челом на улицу a дужином у дворишту, од набоја или плетера, понекад и од бусења, a биле čy облепљене блатом. Дуге су биле 8 до 10, a широке 3,5 до 4,5 хвата. Није забележено да ли су кречене. Обично су биле покривене трском или рогозом, шашом, a ређе раженом сламом. Касније су покриване и шиндром, обично чамовом a ређе храстовом. Куће покривене црепом биле су на селима веома ретке. Све до 1830. у Новом Селу у Банату није постојала ни једна кућа покривена црепом, него су све биле покривене трском или рогозом. Собе су биле ниске и доста укопане у земљу, a прозори мали „от 3 до 4 шуха велики". Кровови су били уски и релативно високи. Оџаци су били обично од цигала. Куће су имале обично две собе између којих се налазила кухиња. Прва соба, гостинска, била je са улице, док се живело у другој, иза кухиње према дворишту. Насред кухиње налазило се огњиште над којим су висиле вериге са гвоздењаком. „У кухињи с десне и с леве у висини огњишта, на којем се могло кухати (пред одушком од стране банак (назидано уско узвишење уздуж зида испред пећи, које се затварало петњаком (враташца у облику одушка на пећи, начињена од прућа и облепљена блатом)". Непосредно иза куће на десет до дванаест метара ређале су се стаје за стоку и остале потребе. Према овим зградама стајали су свињци начињени од прошћа и колаца. За оставу кола прављени су наслони. Вртове уз кућу наши претци нису имали. Иза зграда простирало се неограђено гумно.
Лепшим изгледом no селима су се од зграда истицале општинске куће, a нарочито цркве. У Краљевцима, у којима се до 1732 налазила црква у земуници, подигнута je лепа црква у барокном стилу, a иконостас je радио чувени сликар Јаков Орфелин. Оваквих примера могло би се навести приличан број.

Наставиће се...